Sonja Jankov

SLOJEVITOŠĆU INTERTEKSTUALNIH RELACIJA PROTIV IMANENTNOG NE

(Marija Cvetković, Alogaritmije, Novi Sad: Matica srpska, 2010)

          Naslovom svoje prve knjige, neologizmom Alogaritmije, Marija Cvetković otvara čitaocu put ka pesničkim celinama u kojima se odražava komplementarni lik neumitne sudbine žene, njegovog algoritma pravilno promišljenog od nekog uvek umalo stranog, alogenog čoveka ili porodičnih korena, kom se dosledno, ritmično i učestalo kroz alogizam pesničke slike suprotstavlja pesnikinjo ja, konačno i samo nelogično i u neshvatljivosti slobodno i neuhvatljivo. Lirski izraz pun obrta i donekle uslovljen kratkoćom stihova nenaslovljenih celina građen je u zahtevnoj ametričkoj formi, koja ne dopušta tematsko i zvučno rasplinjavanje, koje bi u protivnom onemogućilo jezgrovitost i snagu lirskog autoportreta, koji se u izvanrednoj dinamičnosti pomalja između ekspresionističkih kontura užasa i izjave koja i u kojoj „živa / Usnula / Primirila, svikla / Bez ruku bez tela / Igram“.¹ Pa ipak, ako bi poetika Alogaritmija trebalo da se odredi, ona bi se odvojila od ekspresionizma u onom momentu gde pesničko ja zanemaruje strah i govori, posle nekoliko isečaka detinjstva i života majke, univerzalne savremene majke, o dvadesetogodišnjem ženskom biću koje biva izgriženo, isečeno, ispražnjeno i ojačano u konstantnom sučeljavanju sa (nečijim) životom – procesu koji pesnička forma doslovno oslikava. U stihovima Marije Cvetković nema nijedne sintagme u kojoj se reč nije oslonila i sukobila sa rečju, u kojoj zvuk nije postao koren reči koji poništava i uzvisuje prethodnu i u kojoj formalna rascepljenost ne ukazuje na sličnost njenih delova, čime bi se ova zbirka pesama pre mogla okarakterisati kao minimalistička.
          Preklapanje i sažimanje reči koje se ostvaruje u naslovu zbirke može se pratiti kroz ceo njen tok, ali pesnikinja više ne pribegava ovako očigledno ovom postupku, već postavlja reči u takav međusobni odnos da se sažimanje naizgled dešava na nivou samog jezika. Već pomenuto „svikla“ svedeno je, naizgled, od prvog stiha pesme „Od svih slika i likova“ gde se algoritmički „svih slika i lik[..]“ stapa u „svikla“ i gde, mada opisujući svoje pasivno stanje i pomirenost, istaknutih i položajem reči, koji njeno početno slovo čini malim, pesnikinjo ja je krajnje aktivno i nepomireno sa analogičnošću jezika. Ovaj kreativan stav je zauzet i pri pristupanju morfologiji reči, njihovim korenima, izmenjenim kao što mlada žena menja i pravac nastavka porodičnih korena čak i kao „Odsečena/ Ničija žena“,² tako da se na grafičkom i semantičkom nivou kao koren reči očitava neki drugi njen deo, ali u isto vreme i otpor, kontrapunkt, ali i apsurd. Na taj način stihovi „kao kad decu pokušavaju da ubede reči/ isprečim se/ i upravo/ uradim uvek suprotno“, na nivou naracije govore o suprotstavljanju, na formalnom nivou tu suprotnost neutralizuju i svode na bezizlaznu situaciju gde isprečavanje sadrži u sebi „reč“, koja postaje korenskom. Svedeno na manje jezičke elemente u sažetom izrazu, ritmičko ponavljanje izražava sličnost među rečima i time proširuje semantiku i deskripciju označenih pojmova, gde „Koža od kore/ I krevet/ Ko grotlo otvoren/ Pa nikako da sagore“ neminovno priziva određenje kože koja ne može da sagori usled poistovećivanja kreveta sa drugim prostorom, bez obzira na njenu sličnost suvoj kori.
          Ritam pauza kao pesnikinjog su-bivstvovanja u prelomima sintaksičkih celina, u očekivanju slušalaca, čitalaca da se one zaokruže i time u njihovim mislima bivaju varijabilnije, pre nego što ih čuju u harmoniji pesmama, drugi je osnovni metod kojim se nižu stihovi u Alogaritmijama Marije Cvetković. U kratkim, sačinjenim od sintagme ili svedenim na jednu reč, često veznik, stihovima studentkinje dramaturgije, očitava se zvukom nošena i stvarana poezija koja u auditivnom obliku ostvaruje potpun prikaz onog još neizrečenog, nebivstvujućeg i na taj način se i u domenu zvučne slike ostvaruje princip kontrasta po kome je većina pesničkih slika komponovana („Opet/ Lagani okret/ U sebe/ Nisam mala/ Staću cela“³). Za njene tekstove bi se moglo reći da su pravi primer op-poezije, čiji je tok uslovljen ometanjima i zadržavanjima i onim što je Žak Derida nazvao espasment, odnosno postojanjem prostora vremenom i vremena prostorom, što je vidljivo u prvom stihu jedne celine. Ovde singularnost „bila sam“⁴ povlači dalje sa sobom čitaoca da se na nivou zaokružene forme suoči sa zaokruženom pesničkom slikom. Ovoj zaokruženosti ne samo da se teži, već i opire, mada se ona uvek uspostavi kroz uzajamne odraze reči, kao u stihovima „Nešto neotuđivo a opet/ Pokret koji mi je oduzet“.⁵
          Alogaritmije bi se mogle objasniti i kao odjeci gluhota, reči u kamenu i magnovenja Momčila Nastasijevića, onog zvučnog i imanentnog ne („o ne,/ šapata nespokoju ovom,/ vapaja ne. [...] o miruj,/ preteško moje,/ kami kamena mene,/ mukla steno“⁶) čijoj se zvučnosti opire pesnički izraz u procesu erozije reči po sličnosti u zvučanju i neistovetnosti značenja koja postaje njihova formalna ekstenzija: I onda tu strahotu u meni/ U nehatu ubij/ Gluvi muk, pa krtim kostima/ luk i / krutost što im nedostaje/ I mojoj puti-put/ I svih skrivenih kutaka-kuci i vuci zagraje.⁷ Ili, upravo kroz reči kojima je imanento ne, kakav je i genitiv pesničkom ja koje se okamenjuje u zamenici mene, koja opet biva oživljena u primarnom stadijumu kao meso: Sad je vreme da se neke tvari promene/ Pre su bežale/ Sad trče od mene/ Kad se ti spomeneš/ I glas/ ti zaogrnem/ Krunom mesa⁸.
          Ekspresivnošću, izraz pesnikinje podseća na poeziju Vladimira Majakovskog ispevanu u dodiru vrelog čela i hladnog okna u stihovima „i hladno staklo/ Glave ne da da se razbije/ pa obraze samo zarežem/ ujutru za/ umivanje“,⁹ kao i portret svoje mršavosti u liku očnjaka. U nastavku, stihovi o „nikad dosanjan[om] čovek[u]“¹⁰ predstavljaju istog kao „ogledalo/ Krivo i/ Neravno/ jer ja/ uvek pažljivo s rečima/ prvo dobro osposobim/ Da ih bude dovoljno – po osobi/ dok se ne prozlije“¹¹, gde se izostavljanjem zamenice u genitivu (se, nas, te, ih, je, ga) postiže višestrukost značenja koja biva potvrđena u novopronađenoj, dodatoj srodnosti reči osposobim i osobi.
          Ovim modelom kohezije ili efektom sazvežđa, pri čemu se sve objašnjava u vezi sa drugim stvarima, može se i tehnika teksta koji se piše iz samog sebe, iz zvučnosti reči u okviru trinaestog među Tekstovima nizašto Semjuela Beketa pročitati kao stvaralački metod pesama Marije Cvetković. Time se odjek minimalizma u zvučnoj formi rečenice koji uslovljava njeno značenje “[…] so many lies, so many times the same lie lyingly denied, whose the screaming silence of no’s knife in yes’s wound, it wonders” pronalazi se u stihovima: Ja sam sama/ Utvarna/ Dan što je/ umara/ A noć/ na nož/ Dočekala/ na vrat^12.
          Upravo u aliteraciji glasa n, u asonancama i ponavljanju kroz razlike reči noć, jer je kontinuitet sam po sebi nerazlučivost,¹³ autoportretisana je pesnikinja čime tekstovi nisu nužno viđeni samo kao celine zaokružene prema normama avangardne poetike, već se mogu sagledati i pod rečju „parrhesia [koja] se tada odnosi na vrstu odnosa između govornika i onoga što on kaže. Jer u pareziji (govorenju istine, prim. SJ), govornik jasno i očigledno pokazuje da je ono što govori njegovo lično mišljenje. A to čini izbegavanjem svake retoričke forme koja bi prikrila ono što on zaista misli.“¹⁴ Uistinu, „uz Kantov dodatni zaokret koji kaže: ono što nismo sposobni da saznamo upravo gradi samu strukturu saznajnog subjekta, zbog koje to ne možemo saznati“,¹⁵ pesnik upravo koristi, makar i u kršenju, retoričke i poetske norme da bi otvorio put ka novoj misli da bude mišljena, ka novom osećanju da bude kazano i doživljeno. „Kant dodaje treću logičku vrednost – ono odredivo, ili pre oblik u kom je neodređeno odredivo (pomoću određenja)“¹⁶ i koje poeziju Marije Cvetković čini prvenstveno antologijom zvučnog bogatstava jednog jezika gde je u poslednjem stihu, bez namere da kritikuje interpretaciju govora u delu Merlo-Pontija koja bi se mogla „sažeti u krilatici označeno (signifié) premašuje označitelja (signifiant)“,¹⁷ najavljena verovatno upravo nepoznata, još neizgovorena reč što „doći će tiho, polako...“¹⁸